Kozji sir

Koze smo počeli da gajimo 2005. godine sasvim slučajno. Već duže vreme je Lidija razmišljala o gajenju ovaca. Usred raspitivanja o tuđim iskustvima svratili smo kod komšije koji je imao i koze i ovce i tu se ljubav prema kozama rodila.

Osim toga što su inteligentnije, nestašnije i privrženije kasnije smo došli i do raznih drugih saznanja u vezi lekovitosti kozjeg mleka i njegovih proizvoda. Na zapadu osim što se proizvodi od kozjeg mleka cene kao gastronomski specijalitet imaju i specijalan tretman nešto kao između i hrane leka. Koze su i same manje podložne bolestima od drugih domaćih životinja što nama kao početnicima sigurno nije bilo od zanemarljivog značaja.

Počeli smo sa dve bele koze neodređene rase koje smo kupili od komšije. Kasnije smo kupovali koze i od drugih koje su bile već malo određenije rase i trenutno imamo sedam odraslih koza, jarca i pet ženskih jaradi od kojih su većina alpske koze ali ima i mešanaca sa pretežnim odlikama ove rase dok se jedna bela zadržala zbog svoje mlečnosti.

Kao i sa sapunima, i sa kozjim sirom smo lutali i po internetu i komšiluku u potrazi za recepturom. Kako smo jedan deo života proveli u inostranstvu imali smo mogućnosti da se prisetimo nekih specijaliteta iz tog perioda i kao prvo palo nam je na pamet da pravimo kozji sir u maslinovom ulju sa začinima koji su krakteristični za kraj u kome zivimo. To smo odmah i isprobali i dopalo nam se. Naravno, i bela kriška nije za potcenjivanje, čak je i više primerena svakodnevnoj upotrebi.

Kako je naš stariji sin u međuvremenu preko fonda za razvoj dobio kredit za otvaranje male sirane kapaciteta 100 litara mleka u jednoj šarži, rodila se ideja o pravljenju polutvrdog sira tipa kačkavalj. Po instalaciji opreme početkom 2009. godine, moraćemo da se oslonimo na krave  članova udruženja ciji smo članovi, i proizvoditi kravlji sir. Kada koze budu dostigle dovoljnu količinu mleka proizvodićemo čist kozji sir u raznim varijantama. Tržisno interesovanje će usmeriti i naše definitivno opredeljenje.